Bolesti zavisnosti

Ustanove i put ka lečenju bolesti zavisnosti

Tema: Ustanove i put ka lečenju bolesti zavisnosti.

Govori Sofija Kustić vms.

Projekat podržao Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo.

VIDEO

TRANSKRIPCIJA

Na teritoriji Vojvodine, bolestima zavisnosti se bave ustanove primarne, sekundarne i tercijalne zdravstvene zaštite. Radi boljeg razumevanja, ustanove primarne zdravstvene zaštite su Domovi zdravlja, Savetovališta za decu i mlade, Studentske poliklinike. Ustanove sekundarne zdravstvene zaštite su Opšte bolnice (U Zrenjaninu, Somboru, Sremskoj Mitrovici), a ustanova tercijalne zdravstvene zaštite je Klinički centar u okviru koga je Klinika za psihijatriju na kojoj se nalazi Odeljenje za bolesti zavisnosti.

Najosetljivija populacija su deca školskog uzrasta i omladina. Ukoliko roditelji primete problem i razmišljaju kome bi se obratili, preporučujemo da se obrate nekom Savetovalištu za decu i omladinu pri Domovima zdravlja, a bolje je odabranom pedijatru koji poznaje dete bolje nego bilo ko. Mogu da se povere čak i svom odabranom lekaru, koji će ih na pravi način uputiti gde da se jave. Ukoliko prepoznate problem kod sebe ili kod nekog iz vaše bliže okoline, pretpostavljam da bi Vas najviše interesovalo kako doći do nas. Put i način da se dođe na odeljenje bolesti zavisnosti u Kliničkom centru klinike za psihijatriju je tako što ćete se obratiti svom odabranom lekaru, koji će vas uputiti ukoliko ste korisnik fonda Novi Sad, tj. ako ste Novosađanin. Uputiće Vas na dispanzer za bolesti zavisnosti, gde rade dve doktorke koje vrlo usko sarađuju sa nama, i koje će započeti terapiju, a u zavisnosti od toga da li će terapija pokazati neželjene rezultate, i ukoliko one procene da je potreban hospitalni tretman, uputiće Vas na jedan od timova koji se odigrava na Klinici za psihijatriju, na odeljenju za bolesti zavisnosti.

Mimo zdravstvenih ustanova, funkcionišu i klubovi lečenih alkoholičara, koji su vrlo značajne institucije i sa kojima mi veoma blisko sarađujemo. To je Klub Dunav, Grbavica i Bistrica, kao i Anonimni Alkoholičari. To nisu zdravstvene ustanove, ali u svakom slučaju u svom sastavu imaju i zdravstvenog i socijalnog radnika. Bivši zavisnici, dugogodišnji apstinenti, jedni drugima pomažu, kao i novim članovima, da istraju u svojoj apstinenciji.

Zavisnici od opijata vrlo često odlaze takođe u ustanovu koja nije zdravstvena, ali su komune, gde bivši zavisnici takođe pomažu da istraju u svojoj apstinenciji. Naravno, priprema za odlazak u komunu podrazumeva našu ulogu. Kada se dogovori taj odlazak, dolazi se kod nas na odeljenje za bolesti zavisnosti, gde se obavi detoksikacija (oni moraju u komunu otići čisti), i nakon boravka kod nas odlaze u komunu.

Putokaz ka lečenju bolesti zavisnosti: primarno, sekundarno, tercijalno lečenje. Deca i mladi – prvi korak savetovalište, a nadalje, kao i za odrasle, Dom zdravlja i ukoliko je potrebno KC – odeljenje psihijatrije.

Dijagnostikovanje bolesti zavisnosti

Tema: Dijagnostikovanje bolesti zavisnosti.

Govori Sanja Bjelan.

Projekat podržao Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo.

VIDEO

TRANSKRIPCIJA

Zavisnost predstavlja uzimanje nekog od sredstava zavisnosti, koje vodi do medicinskih oštećenja ili neprijatnosti. Postavljanje dijagnoze zavisnosti je izuzetno težak posao za svakog lekara. Nosi određene posledice po čoveka, jer osobe sa ovom dijagnozom često budu stigmatizovane, etiketirane kao zavisnici u društvu, i to im stvara poteškoće prilikom zapošljavanja, stupanja u emotivne veze i slično. Neki od kriterijuma za njeno prepoznavanje bili bi: jaka i uporna želja za uzimanjem supstance, otežana kontrola pri njenom uzimanju u smislu početka i završetka kao i količina, potreba za sve većim dozama kako bi se izazvali isti efekti, zapuštanje ličnih profesionalnih, socijalnih i rekreativnih aktivnosti, kao i korišćenje supstance bez obzira na saznanje o štetnim posledicama koje ona nosi po zdravlje.

Razlikujemo psihičku i fizičku zavisnost čiji se simptomi često prepliću, tako da je nekada zaista teško razlučiti koja je koja. Navela bih nekoliko karakteristika tako da biste ih lakše prepoznali: pod psihičkom zavisnošću smatramo stanje u kome se javlja izuzetna potreba za uzimanjem određene supstance i zadovoljstvo pri njenom uzimanju, a samim tim nagon za ponovnim uzimanjem kako bi opet izazvali to zadovoljstvo i otklonili neprijatnosti. Po nekim autorima se jačina ovog nagona poredi sa jačinom nagona za životom.

Stepen psihičke zavisnosti zavisi od vrste psihoaktivne supstance koja se uzima. Zavisnici od alkohola imaju problema prilikom ograničenja količina alkohola koji unose. Nakon prvih par čašica, oni najčešće ne staju, već piju do teškog pijanstva, dok ne popiju sve što imaju ispred sebe, i to je jedna od karakteristika psihičke zavisnosti.

Pod fizičkom, smatramo promene u organizmu koje nastaju prilikom konzumiranja psihoaktivne supstance, a doći će do izražaja po prestanku njenog uzimanja. Zavisnici od alkohola nam često kažu kako imaju potrebu da ujutru uzmu alkohol kako bi sprečili da im ruke drhte ili da im ne skače pritisak, a to su simptomi koji objašnjavaju fizičku zavisnost. Fizička i psihička zavisnost često se prepliću, najčešće se psihička prvo javlja da bi se kasnije nadovezala fizička. Skup simptoma koji nastaje prilikom prestanka konzumiranja psihoaktivne supstance se naziva apstinencijalni sindrom, i on je najteža prepreka u uspostavljanju apstinencije.

Često se desi da osoba kaže da lako može da ostavi nikotin,opijate, alkohol, međutim po prestanku konzumiranja se javlja napetost, razdražljivost, nesanica, zatim grčevi u mišićima i zglobovima, stomačni bolovi, povraćanje, mučnina, drhtanje, a može doći i do javljanja epileptičnih napada. To su sve simptomi apstinencijalnog sindroma. Jačina samog apstinencijalnog sindroma zavisi od vrste psihoaktivne supstance koja se koristi, od dužine njenog korišćenja, kao i od količine. Ukoliko pokušavate da ostavite nikotin, alkohol ili opijate i javljaju vam se neki od ovih simptoma, savetujemo da se što pre javite stručnom licu kako bi vam što pre pomogao da na pravi način prebrodite ovaj period.

Lako je ,,iskliznuti” u zavisnost, ali nije lako ni postaviti dijagnozu niti se sa njom nositi. ,,Mogu da prestanem kad hoću…” Zabluda! Iskustvo kaže da to nikad nije istina!

Socijalni faktori u nastanku bolesti zavisnosti

Tema: Socijalni faktori u nastanku bolesti zavisnosti.

Govori Prof. dr Aleksandra Dickov, psihijatar.

Projekat podržao Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo.

VIDEO

TRANSKRIPCIJA

Pojava da jedan isti čovek ima dva poremećaja ili bolesti se u medicini naziva komorbiditet. Tako i osobe sa mentalnim poremećajima mogu imati još jedan poremećaj u smislu bolesti zavisnosti u kontekstu našeg razgovora. Poznato je da izolovani mentalni poremećaj dovodi do izrazite onesposobljenosti ljudi koji boluju od njih, a samim tim i udruženo dejstvo dva mentalna poremećaja može imati ozbiljnije reperkusije na samu funkcionalnost čoveka.

Procenjuje se da do 20% ljudi iz opšte populacije, u toku svog života ispunjava kriterijume za određeni mentalni poremećaj. Isto tako, do 10% ljudi u toku svog života može iskazati simptome bolesti zavisnosti. Kada posmatramo populaciju zavisnika, ili ljudi koji zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance, procenjuje se da do polovine ove populacije ima udruženi mentalni poremećaj. Isto tako, osobe sa mentalnim poremećajem (psihijatrijskim bolestima u užem smislu) u 20% slučajeva imaju komorbidnu bolest zavisnosti.

Ono što je zanimljivo jeste trojaka etiologija, nastanak udružene patologije, odnosno da psihijatrijski poremećaj i bolest zavisnosti mogu nastupiti nezavisno, ali da ipak imaju određene sličnosti, u smislu etioloških faktora – od psihosocijalnih faktora do genetske predispozicije. Isto tako, supstance koje koriste zavisnici ili osobe koje ih zloupotrebljavaju, mogu dovesti do različitih psihijatrijskih poremećaja – anksiozni, psihotični poremećaji, poremećaji raspoloženja, čak i do demencije.

Postoji mogućnost da sam mentalni poremećaj uzrokuje potrebu čoveka da se samoleči, odnosno da koristi određene supstance sa psihoaktivnim svojstvima da bi ublažio simptomatiku svog poremećaja. Često ljudi koriste alkohol da bi poboljšali svoje raspoloženje u kratkom vremenskom periodu. Koriste benzodiazepine u velikim količinama da bi usnili, a to sve mogu biti simptomi mentalnog poremećaja koji treba da se leči.

Ono što je pored toga vrlo značajno, jeste da udruženo postojanje mentalnog poremećaja u užem smislu i bolesti nastali zbog zloupotrebe ili upotrebe psihoaktivnih supstanci dovode do značajnije izražene simptomatike oba mentalna poremećaja kod istog čoveka, zatim do mnogo komplikovanijeg lečenja, češćih hospitalizacija ovakvih pacijenata, do toga da ovakve osobe češće pokušavaju ili izvršavaju suicid, čak i do reperkusije u smislu izvršenja krivičnih dela, koje ima mnogo veću stopu u populaciji koja ima komorbiditet bolesti zavisnosti i drugog mentalnog poremećaja. Najznačije, kako i u opštoj medicini, tako i u psihijatriji, jeste pravovremena dijagnoza i početak lečenja kada simptomi nisu toliko izraženi, jer to pospešuje efikasnost lečenja i dovodi do mogućnosti potpunog oporavka.

Mentalna oboljenja udružena s bolestima zavisnosti mogu da prouzrokuju ozbiljne probleme s nepredvidivim posledicama. Pravovremena dijagnoza i lečenje u početnoj fazi – šansa više za uspeh terapije.

Socijalni faktori u nastanku bolesti zavisnosti

Tema: Socijalni faktori u nastanku bolesti zavisnosti.

Govori Prof. dr Aleksandra Dickov, psihijatar.

Projekat podržao Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo.

VIDEO

TRANSKRIPCIJA

Socijalni faktori su vrlo bitni u nastanku i  razvoju bolesti zavisnosti. Kada govorimo o socijalnim faktorima, s jedne strane mislimo na porodicu kao jedan vrlo značajan socijalni sistem, a s druge strane društvo i okruženje u kome se ljudi nalaze. Zavisnost je, kako su nekada govorili, đavo u prahu, i zaista u radu sa zavisnicima, puno puta smo se uverili da se stvari toliko iskomplikuju na najneverovatnij način, pa tako zavisnosti kreću u periodu puberteta i adolescencije. S jedne strane, ako pogledamo tu postoji porodično opterećenje, navike koje se prenose iz porodice, i nažalost, porodica nema mnogo čime u ovim periodima da se pohvali.

Porodice su dosta otuđene, opterećene problemima i imaju puno loših navika, tako da s jedne strane, porodica i ne obraća puno pažnju na fine detalje koji bi ukazali da dete ulazi u problem zavisnosti. Ukoliko se posumnja, naše iskustvo govori da roditelji vrlo često to prepisuju adolescenciji, smatrajući da je dete zbog toga neobičnog ponašanja, da izbegava školu, ne ispunjava obaveze, da postaje neprijatno.  Na taj način opet dolazi do značajnog gubitka vremena koji mi kasnije kroz terapiju teško možemo da nadoknadimo.

Ako pogledamo još jednu karakteristiku tog perioda odrastanja, to je vreme kada se oni odvajaju od porodice i kada pokušavaju da se približe svojim drugovima, a mi u tom momentu srećemo sredinu u kojoj su vrlo dostupne raznorazne psihoaktivne supstance, od alkohola pa do droga. Sve ovo mlade uvodi u taj svet zavisnosti iz koga nekada mogu nastati dosta veliki problemi koji se kasnije razvijaju. Psihijatrijski gledano, u periodu puberteta i adolescencije, od 17-22. godine počinju psihijatrijski poremećaji i često se događa da početak psihijatrijskog oboljenja kreće sa lošim doživljajem.

Dete se oseća nesrećno, tužno i bezvoljno, i da bi na neki način pomoglo sebi, uzima alkohol, marihuanu, heroin, ekstazi popravljajući to stanje, i tako polako klizi u zavisnost. U poslednje vreme srećemo tzv. simptomatske psihoze. Na tržištu do pre 10 godina nismo imali takav broj zloupotrebe marihuane praćene raznim psihijatrijskim poremećajima. Danas često viđamo mlade koji uzimaju marihuanu, a kao posledicu toga razvijaju stanje potpunog duševnog rastrojstva praćeno halucinacijama, sumanutostima. Njima se priviđaju stvari i imaju pogrešne načine razmišljanja, što uslovljava dolazak u bolnicu. To su nove sintetske droge koje se polako pojavljuju na tržištu, tako da je to nova dimenzija problema koju ti socijalni faktori vuku.

Porodica kao izuzetno značajan faktor nosi potencijal, jer ukoliko je u porodici bilo nekakvih problema ili poremećaja, na taj način dete dobija taj gen i veću sklonost ka razvoju zavisnosti. Sa druge strane, porodica bi trebalo da bude vrlo spremna da prihvati zavisnika i da mu pruži adekvatnu pomoć. Za razliku od toga, mi često imamo roditelje koji ne prihvataju naše savete i okreću se drugim alternativnim metodama, rade stvari za koje mi ukazujemo da su potpuno pogrešne, i onda se na kraju razočaramo i mi i oni, jer terapijski uspeh nije onakav kakav jeste. Ono što bi bila poruka kada su socijalni faktori u pitanju je da se što više pažnje posveti deci, i to promeni ponašanja koje su vrlo fine i suptilne – promeni navika i načina odgovora na obaveze koje imaju. Ukoliko roditelji posumnjaju, bolje proveriti nego da ostave sumnju jer iza nje može mnogo toga da se krije.

Devastirana porodica, nemanje vremena za praćenje i prepoznavanje suptilnih signala i poremećaja ponašanja,vodi u raskorak s otkrivanjem i lečenjem problema unutar ličnosti koji, najčešće vode u bolesti zavisnosti.

Tretman bolesti zavisnosti

Tema: Tretman bolesti zavisnosti.

Govori Prof. dr Aleksandra Dickov, psihijatar.

Projekat podržao Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo.

VIDEO

TRANSKRIPCIJA

Tretman zavisnosti se ne može gledati kao jednoobrazni obrazac tretmana. Jedna od velikih grešaka koje se u narodu čuju je: ,,Da li je zavisnost izlečiva?” To je isto kao kada bi pitali da li je upala pluća izlečiva. Izlečiva je ako se na vreme otkrije, ukoliko se na vreme otkrije, adekvatno tretira i ako se poštuju pravila koja su neophodna. Ukoliko se dragoceno vreme izgubi, tada nijedna bolest, bilo da govorimo o povišenom pritisku, upali pluća ili bilo čemu drugom, ne može se izlečiti bez posledica. To je jedna specifičnost bolesti zavisnosti, a druga specifičnost je da puno faktora utiče u nastanku bolesti zavisnosti, pa tako i tretman koji radimo mora biti sa više strana. Najbitnije je svakako, kao kod bilo koje telesne bolesti da se otkrije na vreme. Imamo dosta poražavajuće podatke – 2 godine nakon uzimanja najozbiljnije psihoaktivne supstance, heroina, roditelji postave sumnju. Onaj period kada je moguće najviše uraditi mi izgubimo. Istraživanja koja su rađena kod nas na klinici pokazuju da se zavisnici u proseku javljaju nakon 10 godina uzimanja supstance, što predstavlja veliki gubitak, kako za terapijski uspeh, tako i za samog pacijenta i njegovu porodicu.

Što se tiče terapijskih procedura koje se radi, postoje one najkraće, da se pacijent oslobodi supstance, a to je često zabluda među roditeljima, pristupa se brzopoteznim tretmanima, ljudi verujući da postoji pomoć odlaze u raznorazne institucije, gde im se obeća da će neko nakon 2 ili 3 nedelje ili mesec dana biti zdrav. Kada su zavisnosti u pitanju, to je najveća zabluda i najveća šteta. Za to vreme može samo supstanca da se odstrani iz organizma, bilo da govorimo o alkoholu ili drogama. Pravi problem nastaje tek nakon toga. Kao što je pomenuto, mozak tokom uzimanja neke supstance trpi ozbiljno promene, i da bi se stanje vratilo na funkcionalan nivo rada, nekada je potrebno da prođe i po 2 godine. Zavisnost nije proces koji se razvija u jednom danu, to nije virusna infekcija i ne može se lečiti za 7 dana, ili 2 nedelje. Apelujemo da ljudi ne veruju takvim ponudama, sve to traje veoma dugo i ima svoju proceduru.

Što se tiče lečenja, postoje klasične metode odstranjivanja i detoksikacije. Kada se odstranjuje supstanca iz organizma, nakon toga popravljamo psihički status, jer vrlo često loši osećaji dovode čoveka u situaciju da uzima supstance. Na kraju razmatramo da li čovek može ili ne bez supstance. To je najdelikatniji deo bolesti zavisnosti, kada govorimo o supstituciji one supstance koja u mozgu fali. Tako danas imamo razvijenu i supstitucionu terapiju na našoj klinici, i tako smatramo da je veliki broj života spašen.

Detoksikacija je prva i najlakša faza u procesu lečenja bolesti zavisnosti, koje tu ne može i ne sme da se završi. Priznati, prihvatiti i otpočeti lečenje, ključ je i prvi korak rešenja, ali… Instant procedure ga lome i najčešće otvaraju nova vrata za pridružene bolesti. Ne gubiti dragoceno vreme znači veće šanse za lečenje bez posledica.

Rizici konzumiranja psihoaktivnih supstanci

Tema: Rizici konzumiranja psihoaktivnih supstanci.

Govori dr Aleksandra Gavrilović, psihijatar.

Projekat podržao Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo.

VIDEO

TRANSKRIPCIJA

Konzumiranje psihoaktivnih supstanci nosi veliki rizik, najpre po mlade ljude a zatim i po čitavo stanovništvo. Da bismo znali kakav značaj konzumiranje psihoaktivnih supstanci na mlade ljude, mi se moramo osvrnuti na statistiku koja nam ipak govori mnogo. Najzastupljenije konzumiranje kod nas je konzumacija cigareta, alkohola, marihuane, a kasnije i takozvanih težih droga. Poražavajuć je podatak da je 65% zrelog stanovništva u životu koristilo cigarete. Aktivno puši preko 35% stanovništva. Što se tiče alkohola, tu su podaci još lošiji. Preko 72% stanovništa u našoj zemlji je konzumiralo alkohol, a rizično ponašanje zbog konzumiranja alkohola ima preko 13% stanovništva. Alkohol i cigarete su najzastupljenije kod nas, a ako uzmemo u obzir da je sve ovo rečeno za punoletne osobe, a da se starosna granica za uzimanje ovoih psihoaktivnih supstanci smanjuje, i deca sve ranije uzimaju cigarete i alkohol, ovaj procenat je nažalost i veći.

Napomenula bih konzumiranje marihuane kao tzv. lake droge, i kao uvod u korišćenje težih droga, kao što su tablete, ekstazi, LSD, amfetamini, a kasnije i najteže – kokain i heroin. Marihuana je vrlo zastupljena kod nas, dostupna i u školama, i oko 8% stanovništva u našoj zemlji konzumira marihuanu. Najčešće probaju i kreću da uzimaju adolescenti između 13-15. godine života, a sva istraživanja se bave kasnijim periodom, i ovo treba imati u vidu.

Pitanje je šta su uzroci da određena mlada osoba posegne za psihoaktivnom supstancom. Pre svega dostupnost, i model u ponašanju koje dete ima pre svega u svojoj porodici. U 70% slučajeva, dete konzumira alkohol u svojoj porodici. Kaže mu se: ,,Ti si zreo, to je faza odrastanja i sazrevanja, ti to možeš i to treba”. U našem kulturološkom miljeu potencira se i ohrabruje mlada osoba da uzima alkohol i cigarete. Takođe i pripadanje vršnjačkoj grupi, da dete ne bi bilo odbačeno, na nagovor drugara kreće da uzima nešto (slobodno uzmi, nije to ništa, hajde jednom). Kao da više ne postoji zabava i druženje gde se ne konzumira alkohol, pa čak i lakše i teže droge. Uz to bih napomenula i pomodarstvo, dosadu i prazninu koju deca osećaju u nemogućnosti da imaju neki drugi životni sadržaj, jednu psihičku nezrelost koju imaju u tom periodu, a koja i čini okosnicu adolescentnog perioda.

Statistika je neumoljiva. Korisnika psihoaktivnih supstanci sve je više. Poražavajući podatak je da se starosna granica smanjuje, uzroke treba tražiti u porodici i socijalnom okruženju.

Šta su i kakve su bolesti zavisnosti

Tema: Šta su i kakve su bolesti zavisnosti.

Govori Prof. dr Aleksandra Dickov, psihijatar.

Projekat podržao Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo.

VIDEO

TRANSKRIPCIJA

Kada se govori o bolestima  zavisnosti, jako je važno reći da je to bolest kao i svaka druga. Sve bolesti koje su nama mnogo bliže od psihijatrijskih bolesti imaju svoje uzroke i svoj tok, način lečenja i ishod. Tako isto se moraju posmatrati i bolesti zavisnosti. Ono što ih prati je to da su vrlo mlade. Ušle su u naučna istraživanja tek 50-ih godina prošlog veka, što je za nauku jako malo vremena da bi se mnogo, a i ušle su na pogrešna vrata. Naime, primećeno je da ljudi koji zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance imaju obrasce ponašanja koji smetaju drugima, pa je shvaćeno da su to zapravo osobe koje pripadaju kategoriji psihopata. Vremenom, kako se nauka razvijala, tako se razvijala i dijagnostika ovog poremećaja, pa je pre 15-20 godina utvrđeno da bolesti zavisnosti imaju svoje uzroke i promene, kao što bilo koja telesna bolest ima, i danas to možemo porediti. Kao što kod dijabetesa dolazi do promena u pankreasu koje se mogu snimiti, kod bolesti zavisnosti dolazi do promena u mozgu koje se mogu prikazati na slikama i u samoj funkciji našeg nervnog sistema.

Kada je to prihvaćeno u nauci, sledeći problem koji je naišao jeste da je to narod teško prihvatao. I danas u narodu često se može čuti: ,,On nije zavisnik, on je bezobrazan, da hoće mogao bi da ostavi supstancu”. To naizgled deluje bezazleno ali je zapravo vrlo složen proces. Karakteristika bolesti zavisnosti je da je zavisnost vremenom menjala svoje ruho. Nekada smo se bavili zavisnošću od alkohola, pa su onda došle droge, devedesetih godina posebno na teritoriji bivše Jugoslavije, a sada dolazimo u situaciju da upoznajemo jednu potpuno novu kategoriju zavisnosti, a to su takozvane bihejvioralne ili hemijske zavisnosti. Njih karakteriše to da ne postoji supstanca – nemamo ni alkohol ni drogu, postoji problematično, rizično ponašanje koje čoveka otuđuje od samog sebe i svoje porodice. Tu se posebno izdvaja patološko kockanje, a sada se govori o zavisnosti od interneta, od patološkog šopinga, od bračnog partnera, itd. Dijagnostička kategorija je još nedovoljno ispitana, ali sve su to stvari o kojima danas komentarišemo, pričamo i razmišljamo, jer vidimo da takvi obrasci ponašanja štete kako pojedincu, tako i njegovom neposrednom okruženju.

U okviru našeg odeljenja za bolesti zavisnosti klinike za psihijatriju KC Vojvodine, pokušavamo sve trendove koji se pojavljuju u bolestima zavisnosti zaista da aktivno pratimo. Pokušavamo da ispratimo sve programe koji mogu pomoći zavisnicima, i ljudi koji dolaze ovde po pomoć mogu da dobijaju one vidove tretmana kao u bilo kojoj drugoj zemlji koje su u našem okruženju, a koje su možda i razvijenije. Ono čime se trenutno bavimo nešto više, to su nove psihoaktivne supstance koje se pojavljuju na tržištu, one su u Evropi bile zastupljene 2004. godine. Tada kreće njihova ekspanzija, a mi se sada sa njima srećemo i pokušavamo i taj deo tretmana da uvedemo i da se postave neki standardi da bismo i tu mogli pacijentima da pružimo pomoć.

Bolesti zavisnosti nisu uzrokovane samo alkoholom ili drogom, danas se razvijaju i iz problematičnog ponašanja – patološko kockanje, zavisnost od interneta, šopinga… Važno je pratiti trendove i razvijati nove procedure i metode lečenja.