Tema: Razvoj i prevencija bolesti zavisnosti kod mladih .
Govori dr Vera Kaličanin, psihijatar.
Projekat podržao Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo.
VIDEO
TRANSKRIPCIJA
Kada govorimo o razvoju bolesti zavisnosti kod mladih, i o prevenciji razvoja istih, bilo bi značajno reči primer po čemu se razlikuje, a to je da kod adolescenata faza razvoja zavisnosti počinje od eksperimentisanja, počinju da koketiraju sa psihoaktivnim supstancama, traže uzbuđenje, opasnost, inicijaciju u vršnjačku grupu, i kada prolazi kroz ostale faze, i tako kada prolazi kroz ostale faze, kada se u provodu uzima, značajno je da kod omladine bolest jako brzo uđe u takozvanu kompulsivnu fazu. Zato se kaže da treba da postoji nulta tolerancija za bilo kakvu zloupotrebu, zato što se kod mladih takoreći potkrade.
Šta je to značajno primetiti? Od strane porodice, koja je jedan od jako bitnih faktora, treba obratiti pažnju na poremećaj ponašanja i emocija. Deca odlična u zadnjim razredima osnovne, ili ranim srednje, počinju da izostaju sa časa, ne spavaju, beže od kuće, nestaju stvari iz kuće, razdražljivi su, počinju da se druže sa takozvanim lošim društvom, i to je faza u kojoj treba intervenisati. Jako je važno da roditelje na vreme primete i da ne guraju problem pod tepih, da ne normalizuju situaciju (Proći će kada završi školu, to je samo faza, mladost ludost, svi ponekad puše i popiju). U našoj kulturi je takoreći normalno da se dete napije za punoletstvo, malu maturu, veliku maturu, rođendan kod drugara, slavu, da se provuče jedna, dve čaše i cigarete, i dok se okrenemo razvije se bolest zavisnosti sa ozbiljnim posledicama.
Takođe, trebalo bi uzeti u obzir i to da kod omladine jako bitan faktor igraju vršnjačke grupe. Mladi ljudi se pod velikom dostupnošću medija identifikuju sa antiherojima, sa negativnim modelima – glumci, muzičari koji otvoreno pričaju o tome, koji u inostranstvu idu na detoksikaciju, pričaju koliko su čega popili, šta su ušmrkali, i onda negde u nedostatku pozitivnih identifikacionih modela, a uzevši u obzir da često u porodici postoji jedan od roditelja koji ima bolest zavisnosti, mladi ljudi identifikuju se sa negativnim modelima.
Treba obratiti pažnju na tu ranu prevenciju, zatim aktivaciju zdravih stilova života, bavljenje sportom, uključivanje u školske aktivnosti, rekreativnu nastavu, čitanje knjiga, razgovor sa decom. Jako je bitno da dete ima nekoga kome može da se obrati ako roditelj iz bilo kog razloga nije dostupan (porodica rasturena, dezorganizovana, bolesna, ako ne postoji adekvatan odnos). Uvek je tu neki nastavnik, školski drug, rođak sa kim može da se razgovara.
I na kraju, tu je stručna služba. Nije sramota tražiti pomoć, na kraju krajeva, napraviti drugačiji izbor, razlikovati se od grupe u nečemu što je kvalitetnije i zdravije nije sramota. Time se upravo pravi razlika, iskorak i izbor koji može da predvidi ceo život.
Da se bolesti zavisnosti ne ,,potkradu”, neophodna je nulta tolerancija. Problem ,,pod tepihom” – ne!